Čovek koji je sudio finale OI: Nisam želeo Srbiju da zamenim za Švajcarsku, bio sam prinuđen

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Brisela)

Početak utakmice, predstavljanje sudija, oficijelni spiker izgovara: Vladimir Simonović, Švajcarska. I danas se ljudi iz Srbije štrecnu, jer ga i dalje smatraju "svojim". To je čovek koji u biografiji na međunarodnoj sceni ima upisano finale Olimpijskih igara, finale Svetskog prvenstva, finale Lige nacija, finale Klupskog svetskog prvenstva, finale Lige šampiona, Evropskih igara... Pod srpskom zastavom više ne sudi i to ga žestoko boli. Ali posle svega što se izdešavalo, morao je da nastavi jer odbojka i suđenje predstavljaju njegov život.

Na Evropskom prvenstvu u Belgiji prozivaju ga pred početak meča kao Švajcarca, a on i dalje pokušava da se navikne na to... Govori srpski, druži se u hotelu sa ljudima iz domovine, raduje se uspesima svoje reprezentacije, ali ne može da potisne činjenicu da je sada zvanični predstavnik druge zemlje.

U opširnom razgovoru za Mozzart Sport ispričao je kako je došlo do preseljenja u Švajcarsku, u kakvom sećanju mu je ostalo finale Olimpijskih igara, šta još želi da ostvari, kako izgleda brak sudije i trenera...

Kada ste odlučili da odete u Švajcarsku?

"To je jednostavna, a komplikovana priča. Ma šta bilo ko od pojedinaca u Srpskoj sudijskoj organizaciji pokušavao da objasni u moje ime - ja to apsolutno ne prihvatam i decidirano odbijam. Korona je napravila katastrofalnu situaciju u celom svetu... Ja sam u jednom trenutku iz Srbije uspeo da pređem u Švajcarsku. Sećam se dobro. To je bio dan kada je označen početak mogućnosti putovanja. Vrlo brzo su krenule restrikcije, PCR testovi, nemogućnost prelaska granice. Već je bila najava da će se Olimpijske igre održati i u jednom trenutku ja nisam mogao da dođem u Srbiju. Ljudi iz Odbojkaške federacije Švajcarske su bili veoma korektni i pozvali su me. Kao što svaki igrač mora da trenira, tako je i za sudiju bilo neophodno da sudi. Utakmice su se odigravale na nekom nivou takmičenja, pozvali su me i ja sam prihvatio. Taj potez - iako potpuno zakonski, potpuno legalan, spada u kategoriju otvaranja granica i širenja vidika - nije se dopao rukovodstvu Sudijske organizacija Srbije, koja je donela nezakonitu odluku o mom prevođenju u status mirovanja iz sebi znanih razloga i tu nije bilo mesta nikakvoj raspravi. Ta odluka je bila veoma opasna jer je pretila da zaustavi moju sudijsku karijeru. To tako funkcioniše. Ako iz matične Sudijske organizacije ne ide predlog za međunarodna takmičenja, to znači kraj".

Kako je došlo do rešenja?

"Dogovorom švajcarske federacije i srpske federacije. To je bio prelomni momenat, bio sam isforsiran da napravim korak da bih nastavio da se bavim sudijskim poslom u Švajcarskoj. Ja sam uz pomoć Odbojkaškog saveza Srbije i Švajcarske – koji su sklopili načelni sporazum počeo da sudim pod okriljem Federacije Švajcarske. Hvala jednima, hvala drugima. Srpska sudijska organizacija nije razumela, sprovela je svoju nezakonitu politiku. Ja sam uradio što sam morao da zaštitim sebe, pa sam se obratio organima zakona, koji su nakon sprovedenog postupka utvrdili nezakonitost i naložili srpskoj sudijskoj organizaciji da tu odluku poništi. Ali kako bih vam rekao... Nakon svih godina uspeha, možda je najveći žal što sam čak i u direktnim obraćanjima i internim izveštajima - stekao utisak da neko pokušava da obriše ono što sam uradio za srpsku sudijsku organizaciju. Ne ja kao ja... Potpuno je neshvatljivo. Kako god da se sudija zove, a sudi u finalu Olimpijskih igara, finale SP, ko zna koliko finala Liga šampiona, velikih takmičenja - gde je reprezentovao svoju zemlju - da neko to sve proba da zaustavi. Bez poštovanja, bez trunke griže savesti, kako već to da nazovem. Meni je potpuno nejasno. Hvala Švajcarskoj, hvala Odbojkaškom savezu Srbije. Tu sam gde jesam. Niko nakon uspeha koje je postigao pod zastavom svoje domovine ne želi da je menja... Ne postoji razlog, ne postoji princip, ali ja sam bio prinuđen. To je to".

Da li ste se uplašili u bilo kom trenutku da više nećete suditi?

"Nisam se uplašio. Tri decenije rada stvorilo je bezbroj poznanstava i prijateljstava. Ja sam znao čim su Švajcarci ponudili pomoć da je to - to. Predsednik Sudijske organizacija Švajcarske, kompletno rukovodstvo - sve su to bivše kolege, poznajemo se mnogo godina. Znate kako - drago vam je što je neko pružio ruku. Ja sudim pod švajcarskom zastavom, iako me ljudi već dve ili tri godine zaustavljaju i pitaju: Da nije ovo greška? Zna se da sam iz Srbije".

Srpkinje kao kaznena ekspedicija! Šveđanke videle kako je kad Tijana ima savršeno veče

Da li je vama čudno kada pored svog imena vidite u zagradi napisano Švajcarska?

"Bilo je čudno. U Švajcarskoj sam doživeo prelepe trenutke. Njihova sudijska organizacija svaki nastup bilo kog međunarodnog sudije pomno prati i objavljuje na društvenim mrežama, sajtu... Iskazuje poštovanje... Neko zaista ruši granice i barijere, ukida zabrane, a neko ih gradi da budu sve jače i jače. Ovo je ipak drugačije vreme, treba svakome omogućiti da za sebe izdejstvuje ono što je najbolje u datom trenutku. Svako od nas teži nečemu boljem, teži nekim ciljevima. Ne treba nikoga sputavati ni u čemu. Zanimljivo je da ću ja naredne sezone suditi i u Bundesligi uporedo, pozvali su me iz Nemačke, znaju da boravim u Cirihu i da je to blizu... Ljudi u Švajcarskoj su prihvatili to oberučke. Kod nekoga je to normalno, a neko to svojim nerazumljivim odlukama ne dozvoljava. Moram da kažem da smo mi - sve srpske sudije, uključujući i mene, uključujući i ljude koji trenutno vode Srpsku sudijsku organizaciju - svi smo rasli u jednom sistemu. I onda se dogodila situacija da jedna grupa poštuje sistem u kome je odrasla, a druga grupa negira taj sistem. Ja ne smatram da to donosi boljitak sudijama, zadržavam pravo na sopstveno mišljenje, imam dovoljno iskustva da to procenim... Ja sam tri godine bio predsednik Sudijske organizacije Srbije, trudio sam se da svakome izađem u susret u zakonitim okvirima. Uvek će biti nezadovoljnih, to je prosto. Kao i u životu, logičan sled stvari, način na koji se odvijaju. Nema tu mnogo filofozije".

Da li se sećate sudijskih početaka? U kom trenutku ste prestali da trenirate odbojku i okrenuli se sudijskoj karijeri?

"Ja sam počeo kao klinac. Uvek se nađe neko ko te proceni - kao igrača, kao gledaoca, kao čoveka... Sećam se, moj tadašnji trener je u jednom trenutku ukapirao da ja malo bolje vidim neke detalje na treningu, na utakmici. Bila je 1990. i neka godina - ne sećam se, davno je bilo, pitao me je da li želim da budem sudija i ja sam istog trenutka rekao da hoću, a realno nisam imao pojma šta to znači. Bile su to krizne godine - inflacija, nekako sam uspeo da se organizujem i da završim kurs... Bilo je to vreme, kada nije bilo moguće da budeš igrač i sudija u isto vreme, morao sam da se odlučim. Doneo sam odluku i vreme je pokazalo da nisam pogrešio. Danas su barijere i ograničenja prosto nezamislive. Primera radi u Švajcarskoj ljudi se bukvalno kao magnetom privlače da budu na bilo kojoj poziciji u odbojci, dozvoljeno je da budu prisutni u klubovima, da budu sudije, treneri, igrači, naravno ne u istom rangu takmičenja i ne da - primera radi sude klubu za koji igraju. Uz minimalna ograničenja, stvara se opšti utisak posvećenosti odbojci".

Na utakmici Mađarska - Poljska u Gentu (CEV)

Da li je kod vas sve krenulo od suđenje utakmica mlađih kategorija?

"Razvojni put kao u svemu mora da postoji. Ko god pomisli da može da postane instant sudija, to je laž prema sebi samom, laž prema drugima. To je loša informacija koja se šalje u etar, jer kad neko nešto drugi radi i kad pogreši – mi to često znamo da prokomentarišemo, i ovako i onako. Ja voliim da kažem, najlakše je biti sudija pored TV. Dok se čovek dobro ne oznoji, ne savlada zanat, nema tu preskakanja. Na stranu sudijska zvanja, to je neki proces - od nekog najnižeg zvanja, od nekog perioda u kom si obavezan da sudiš, pa stičeš pravo za više zvanje. Ali sudijski posao je prosta stvar - poznavanje pravila igre i iskustvo u kombinaciji na terenu daju dobrog sudiju. Nema najboljeg sudije, svi smo mi ljudi koji pogrešimo i neke stvari vidimo različito. Ali onaj ko misli da može nešto da preskoči - vara se. Kao matematika - preskoči se jedna lekcija, onda je svaka naredna problem".

Da li se počinje na mestu drugog sudije?

"Ne, ne. U mlađim kategorijama se dobija prilika da budeš sudija. Prvi, drugi. I tu da napravimo jasnu razliku - ništa manje posao drugog sudije nije bitan u odnosu na prvog. Drugi sudija je od velike pomoći kolegama, to je timski rad, zahteva zajedništvo u radu. Podjednako sam dobijao priliiku i kao prvi i kao drugi. U to vreme to su bile utakmice republičke lige, mnoga prvenstva mlađih kategorija...".

Sećate li se prve ozbiljne utakmice u seniorskoj konkurenciji?

"Svaka je ozbiljna. Postoje neke koje pamtim kao izuzetno teške, kao drage... Prosto rečeno, svaki nivo koji sam dostizao tokom karjere je bio kao finale Olimpijskih igara za mene. Kada čovek napreduje, dostigne nivo, dostigne željenu stvar, istog trenutka želi nešto više. Ne mogu da izdvojim nijednu, na stranu što će nekome izgledati čudno, jer sam ja ipak neki svoj konačni san dosanjao. Ali sad je već to doza profesionalizma. Nebitno je ko igra, nebitno je koja je to liga, ja poštujem teren, poštujem igrače. Smatram da to tako mora da bude, svako zaslužuje profesionalan pristup sudije. To je filozofija koja me drži već dugo i ne odstupam od nje".

Šta biste rekli da treba da odlukuje vrhunskog sudiju?

"Profesionalizam, koncentracija, iskustvo, posvećenost, odricanje... Kao i u sportu. Kao što sportisti treniraju, tako i sudije treba da treniraju. Ja odgovorno tvrdim da sam u životu odsudio više prijateljskih i trening utakmica nego zvaničnih. Ja sam odrastao u Kragujevcu, u naselju koje je bilo pored škole koja je bila kuća odbojke - decenijska. Nijedan slobodan trenutak otkad sam postao sudija nisam provodio u noćnim izlascima, ili bilo kakvim aktivnostima. Mene je to prosto vuklo kao magnet. Svi kragujevački treneri, ljudi koji rade u odbojci su moji prijatelji. Uvek su me obaveštavali kad su utakmice - ja sam ih gledao, sudio - to je put. Danas bih rekao da je neka nova demokratija zavladala, danas imam utisak da se utakmice vrednuju - ova je bitna, ova je važna, ova je ovakva, onakva. Ali opet kažem - posvećenost pre svega, odricao sam se mnogo puta, isplatilo se".

Zavirite u carstvo odbojkašica Srbije u Gentu (FOTO+VIDEO)

Gvidetijevi noviteti: Bacio u vatru mladu Uzelac, Jegdićevu stavio na prvog libera

Na koji način se usavršavate?

"Pravila su evoluirala, ja se sudijskim poslom bavim bezmalo tri decenije. Odbojka je evoluirala, sećam se ozbljnih promena igre i svega. Kad neko iz komisije za pravila igre odluči da nešto promeni, to treba da bude pokazano u praksi, to otvara bezbroj pitanja, bezbroj stuacija, razmišljanja, svega... Ali pored toga što je neophodno znati pravila, učestvovati, suditi, moram da priznam da ja stvarno gledam sve što imam mogućnost na TV-u. Živim u odbojkaškoj priči, moja supruga je trener, ne znam da li postoji dan u našem zajedničkom životu, da tema nija odbojka, čak i na godišnjem odmoru. Poznanstva, utakmice, takmičenja... Oboje smo u tome, to je način života - nije fraza. Imao sam priliku da kažem pre nekoliko godina, kada smo radili video prezentaciju na kvalifikacijama za OI, da ja živim odbojku 24 sata".

Šta je bila prva ostvarena želja na vašem putu?

"Prva najveća želja mi je bila da dođem do srpske Superlige. Najviši rang - kako god da se zvala u tom trenutku. Moram da priznam da je sve to išlo svojim redom. Ja se sećam da je postojala intencija komisije u tom trenutku - pravilo je bilo da sudija može da napreduje pod uslovom da je dobro plasiran na kraju sezone, nakon svake dve godine. Sećam se da je u jednom trenutku neko pokrenuo pitanje da ja kao mlad i talentovan nakon prve godine prevremeno dođem na Superligu. Zahvaljujući jednom od ozbiljnijih sudijskih autoriteta profesoru Ćuku, koji se usprotivio tome - ja sam mu sada neizmerno zahvalan, to se nije desilo. Nije želeo da remeti nikakav pravilniik. Nikakav poredak. Ja u datom trenutku nisam to razumeo, prijalo mi je iskreno. Ali sad shvatam i te kako. Ta još jedna godina na drugom rangu takmičenja bila je zapravo to. Prva godina je što kažu da se čovek snađe i upozna. A druga je da potvrdi vredi ili ne vredi. Prosto - nakon dve godine sam ušao na Superligu, veoma dobro sam sudio, gledao sam kako to izgleda kad sude veliki odbojkaški majstori. Znaju oni svi - prepoznaće se u svemu što govorim, jer sam im duboko zahvalan na nekoj vrsti mentorstva, podrške, razumevanja u teškim trenucima, sugarisanje grešaka, dobrih stvari. Ja sam svima njima zahvalan, jer tvrdim da razumevanje, podrška, razmena iskustva mora da postoji, to je sastavni deo sudijske edukacije, jer mi imamo nažalost situaciju da je plejada naših zaista vrhunskiih sudija, kasnije kontrolora i delegata, zbog starosnog limita, zbog nerazumevanja pojedinaca - nažalost otišlo u sudjsku penziju. Ja se nikada nisam usaglasio sa tim, iz prostog razloga - jer ti ljudi na isti način na koji su menii dali pažnju i poverenje, tako su i o ostalim kolegama u Srbiji vodili računa, i oni su na isti način kao i ja stasavali. Nažalost, pojedinci sadašnjeg rukovodstva nisu smatrali da tim ljudima treba omogućiti da i dalje rade. Ja mislim da je trebalo jer oni su riznica znanja, iskustva - svega, koja su uvek nesebično prenosili na mlađe. Ja svoje sudijske uzore poštujem i danas. Poštovanje nije ni veće ni manje nego ranijih godina. Tim ljudima sam neizmerno zahvalan. Sećam se da sam imao potpunu slobodu mnoge od njih da pozovem u pola noći kad se vratim sa neke utakmce, da mi razjasne nešto što mi je možda bilo nejasno u tom trenutku. Oni su uvek bili tu da daju i savet i kritiku. Ko zna da primi pohvalu, treba da zna da primi i kritiku. Ne treba biti oštar i previše strog prema sebi, ali treba biti pravedan. Nije problem, kao i u životu, zapravo poželjno je reći - pogrešio sam. Ima to svoje zašto".

Šveđanke, a naše - sestre Lazić: Ne znamo da li danas treba obe himne da pevamo

Šta smatrate vrhuncem karijere? Da li je to finale Olimpijskih igara?

"Jeste... Bez lažne skromnosti. Ja se godina više ne sećam. Sećam se prvog turnira finala Lige šampiona, bio sam zaista mlad. Nisam očekivao iskreno... Taj poziv stigne i meni lično, a i Savezu. Srpska federacija je znala uvek da podrži sudije, to je simbioza koja je uvek funkcionisala dobro. Sećam se tog prvog finalnog turnira, imao sam početničku rolu. Nisam ja tip koji broji neke rekorde, ne pamtim ni godine, ali to je onako posle išlo nekim svojim tokom. Prve OI su bile u Riju 2016. godine. Naravno da neko želi, ali ja kažem - bio sam realan, nisam sebi stvarao neki pritisak. Sećam se taj poziv kad je došao, bio je 27. januar - taj datum jedan jedini sam zapamtio. Desila se salva emocija... Nemam pojma šta to znači u tom trenutku. Sve je išlo korak po korak... Prve Olimpijske igre - nija lako. Tu sam dobio da sudim polufinale Rusija - Brazil. To je bio šok za mene. Šok. Pozitivni... Bio sam drugi sudija i nije bilo nimalo lako. Tokio - to je već bilo drugo. Iza sebe sam već imao jedne OI, onda se desila ta korona, svet je stao. U tom trenutku prihvatio sam priču, svet je stao, s jedne strane mi je žao jer ne idem na Olimpijske igre, a sa druge želim da idem. Na kraju su se ipak održale. Krenulo je lepo, nažalost igralo se bez publike. Ali to ne umanjuje značaj. Sećam se da sam sa kolegom sedeo u sobi, pošto su u Japanu bile prilične restrikcije. Bilo je zabranjeno izlaziti iz hotela, što je i normalno. Pred finalni deo stigla nam je poruka. Ja nisam ni obraćao pažnju, nešto smo pričali, kolega pogleda na telefon. Mi među sobom imamo taj izraz - brate. I on mi kaže: Brate, ti sutra sudiš finale. Pa ne znam... Krevet mi se zadrmao, nisam mogao da ustanem. Nije tu stvar nikakvih rekorda, ničega. Motaš film u glavi i setiš se početaka. Poprilično je emotivno, odmah je razmišljanje kako ću, šta ću. Nema tu neke specijalne pripreme, kao učim pred ispit. To su koraci, koji ne smeju nikad da se preskoče. Ekipe prejake, izazov preveliki. Ceo svet gleda. Korona je, svi su kod kuće i gledaju. Nije to pritisak. To je nešto onako veliko... I danas kad se setim trenutka kada mi kolega govori: Brate, ti sudiš finale OI - mislim da bih sad mogao da zaplačem na tu temu. Ali to je moje lično. Predstavljao sam svoju zemlju... Kad je to publikovano posle finala - prijatelji, kolege - stižu poruke. Svi čestitaju... Ja bih i odgovorio, a ne znam šta da odgovorim. Hvala na podršci, hvala što ste verovali. Ako o sportu govorimo - to je to".

Finale Lige nacija 2023. (FIVB)

Kakva je bila sama utakmica?

"Top, 3:2. Što bi današnja omladina rekla - grmi. Ja se sećam svakog momenta, svakog detalja, svakog čelendža. To je naboj, vri na terenu. Trese se, drma se, iako nema publike. Vidim kolege, vidim podršku... To je na tom nivou tako. Tu nema što on, što nisam ja. To je prosto podrška - vidi se u očima ljudi. Ono predstavljanje sudija, sećam se kad kažu - Vladimir Simonović, Srbija. Šta da kažem? Verovao sam u tom trenutku da mogu da poletim. To je to. Nema reči. Nemam objašnjenje".

Da li je bila prisutna trema?

"Ma kakvi. Počne prva lopta, fokus je odmah na terenu. Nema tu ničega. Gledaš da budeš svoj, da budeš siguran, koncentrisan. Da udahneš duboko kad treba, i onda kad padne poslednja lopta - kao da neko skine 100 tona sa tvojih leđa. Samo siđeš, prećutiš, progutaš, setiš se svih dragih ljudi - svoje porodice, deteta... Srećan si".

Francuskinja Nina Stojiljković: Nikad nisam imala dilemu za koga ću igrati, ali oduvek navijam za Srbiju

Maja Aleksić: Volela bih Italiju u finalu, pa da im vratimo za poraz u Beogradu

Jeste li pogledali posle snimak?

"Pa kako nisam... Mada se i bez snimka sećam svega. Mogu samo da zamislim kako bi luđi osećaj bio da su bili navijači".

Da li se pamtite kada su sa tribina stizale najveće uvrede?

"Negodovanja se sećam - i te kako. Sudija pod brojem jedan mora da razume igru, mora da poštuje sve. Ja se vodim filozofijom malo ko je došao da gleda sudiju. Ljudi su došli da gledaju odbojkaše, odbojkašice, ekipe. I to treba poštovati. Mi kao sudije to moramo da razumemo. Naravno da postoje oni detalji kada sudija mora da bude sudija u pravom smislu te reči. Lopta nikad nije između, ili je aut ili unutra. Vrlo često se nekome to ne svidi. Postoji čelendž koji daje tačnu verifikaciju mnogih stvari. On je sam po sebi nauka. Proizveo je mnogo atipičnih situacija - načina reakcije, zahteva razumevanje, preciznu implementaciju. Da je bilo negodovanja - bilo je. I na klupskom i na reprezentativnom nivou. Ali slegne se sve, emocije... Ja razumem reakciju, razumem emotivni trenutak. Ja kao sudija posebno emotivno doživljavam situaciju jednog pravog sportskog mangupa na terenu - koji zna, razume i protestuje u zadatom trenutku, ali vidite da u reakciji nema loše namere, ne prelazi granicu. Na tom nivou postoji čitava plejada, ja ih zovem superstarovi svetske odbojke. I sami vidite ovde u hotelu pet ili šest ekiipa - koliko su ljudi otvoreni, razgovaraju sa trenerima, sudijama, niko se ovde ne oseća inferiorno. Prosto odbojka je jedna priča, jedna porodica, nema tu mnogo odstupanja. A da postoji nezadovoljstvo u datom trenutku - postoji i postojaće uvek".

Da li je sudija uvek nekome kriv?

"Treba prepoznati i navijače. Uvek se nađe incidentna osoba koja će pronaći razlog i kada ga nema. Neko mora da mu bude kriv. Toga ima... To je deo iskustva, ja na to i ne obraćam pažnju. Treba razumeti svačije emotivno stanje. Ima i teških reči".

Ima li razlike između suđenja ženske i muške utakmice?

"Nema. Često dobijam to pitanje. Odgovorno tvrdim da nema. Sve ima svoju draž, sve ima svoju filozofiju. I jedno i drugo je podjednako teško i lako. Ali, ispravan pristup, dobra koncentracija, poštovanje na terenu. Vide igrači... Kad sudija pokaže poštovanje i razumevanje, mi nijednog trenutka ne smemo da odstupimo od pravila igre, od toga kako se radi, na koji način. Odbojka je sport kulturnih, pismenih i pametnih ljudi, tako da sve vide igrači. Ne može to da se sakrije. Znaju igrači da poštuju kad sudija poštuje. Uvek postoji kategorija sankcionisanja nesportskog ponašanja. To mora da ima svoju sankciju. Često se treneri tokom utakmice, ili igrači, pitaju zašto su dobili žuti karton. Suština svega je da je to neka pozitivna priča, stav, nema tu rđavih misli i namera, ni sa jedne strane. Lepo je biti deo toga. Bili smo u julu u Poljskoj na finalnom turniru Lige nacija, pa sad i ovde u Belgiji. Fantastična publika, atmosfera, svi uživaju. Pročitao sam tekst u kome je naša igračica izjavila da je lepo igrati pred publikom. Lepo je i suditi pred publikom. To je atmosfera, osećaj, adrenalin".

Zna li se ko će u Briselu suditi polufinale ili finale?

"Ne. To se nikad ne zna. U priincipu sudije dobijaju nominacije veče pred sledeći dan. Mi smo sve vreme tu. Znate šta je dobro? Sudijska edukacija - koliko ja pamtim od OI u Riju pa dalje - zadržaću se na evropskim sudijama - to je jedna velika grupa sudija koja učestvuje i na takmičenjima evropskih kupova, nacionalnih timova. Ja u svojoj karijeri nikad nisam nijednog sudiju javno čuo, da pre nego što je vreme za to, komentariše ko će šta da sudi. U smislu - ja mislim da će on da sudi finale, ili mislim da ću ja da sudim finale. To je neki sudijski bonton, postupamo po nekim internim nepisanim pravilima. Smatramo da je to kolegijalna stvar mnogo godina unazad... Još pre nego što sam ja počeo da sudim, slušao sam od starijih kolega u Srbiji i u Evropi - insistira se na tom timskom duhu. Zaista to mora da bude tako. To i pravila predviđaju, imaju svoje načine, metodologije donošenja odluke i svega. Verujte mi na reč - ne možemo reći da je on najbolji sudija. To ne postoji. To je trenutak kada ja nešto ne vidim, da kolega uskoči - internom, nezvaničnom komunikacijom - da pomogne da se donese ispravna odluka. Tako sve funkcioniše - oproban recept, koji zaista daje rezultate. Kad ja znam i verujem mom kolegi... Baš su me u jednom intervjuu pitali za profesora Juru Mokrog, koji je zaista fenomenalan čovek, a izvanredan sudija... Ja sam tada rekao da se osećam sigurno sa njim, a nakon toga sam dobio pitanja pojedinaca - kako si ti o njemu rekao najlepše stvari, a on ti je najveći rival. Kakav rival? O čemu vi pričate. On je moj kolega, ja sam potreban njemu, on je potreban meni. Nema tu rivalstva. Ma kakvi... Ja ne dozvoljavam sebi da mislim na taj način, a kamoli da slušam".

Jedan okret, srce na teren i osvajamo svet!

Aleksandra Jegdić: U Srbiji dugo mora da se čeka red... I dalje razmišljam da li je sve ovo moguće

Koliko je bitna komunikacija između prvog i drugog sudije?

"U oba smera je podjednako važna. Ne sviđa mi se kod mlađih sudija što pojedinci imaju filozofiju - danas sam drugi sudija, ma lako je to. Gde lako, nekad je to i teže. Odluka prvog sudije je konačna, možda je samo pitanje prilagođavanja, kad si drugi sudija - da znaš da tvoj kolega donosi krajnju odluku, ali da si ti u obavezi da si kolegijalan, prijateljski nastrojen - da pomogneš u donošenju te odluke. Komunikacija sa trenerima, članovima stručnog štaba, ljudima za zapisničkim stolom - zaista je potrebna koncentracija u svakom trenutku, fokus na zadatku temu. Svi mi koji sudimo zajedno znamo se, bez izuzetka".

Imate li još neku želju u sudijskoj karijeri?

"Ne jurim rekorde, to je sigurno. Dostigao sam sve o čemu sam u pojedinim fazama svog sudijskog obrazovanja i rada želeo. Imao sam neki intervju u Švajcarskoj, pitao me je novinar šta su mi ciljevi. Nateralo me to da razmišljam. Ja ustvari nemam ciljeve, imao sam želje i imam ih i dalje. Želja mi je da trajem, da dam sve od sebe, da uživam. Da li sam sudio jednom, dva puta, tri... Sad kad bi me pitali koliko puta si sudio to i to - morao bih da se zamislim. Koliko puta Ligu nacija - morao bih dobro da razmislim. Lepo mi je u odbojci, njoj sam više od pola dosadašnjeg života posvetio".

(FIVB)

Da li postoje granice kad su godine u pitanju kod sudija?

"Zvanična formulacija postoji. Ne tako davno je pomerena granica za odbojkaške sudije. Ranije je bila ustanovljena kategorija 55 godina za međunarodne sudije, 50 za nacionalne u Srbiji. Na međunarodnom nivou je bilo 55. U jednom trenutku Svetska federacija sa posebnom dozom opreza produžila je mandat pojednim sudijama. Taj mandat je koliko ja znam i u zvaničnoj formi produžen. Sad imamo situaciju da mnogo sudija sudi preko tog limita. Ja mislim da svako najbolje može da proceni sebe. Dok god sudi dobro, pa neka sudi. Zašto nekog sprečavati? Tu ima sudija koje su u odličnoj formi, odličnog zdravlja, ne treba ih ograničavati. Ovo je takvo vreme. To je recimo - ostao sam zapanjen da srpska sudijska organizacija nije znala da prepozna, iako u Evropi i svetu se uveliko radi - oni se i dalje drže svojih principa. Mladom sudiji je potreban iskusan kolega. To je put. Igraču je potreban trener. Niko nikad u životu nije ništa postigao sam, to je fakat. Nema tu filozofije. Nisam ja postao međunarodni sudija zato što sam bio dobar, pametan - ne. Neko je radio sa mnom, učio, kritikovao me, hvalio, kudio. Sve je to razvojni put. Niko nije sam uradio ništa".

Jedina žena u stručnom štabu Srbije - Jelena Blagojević: Devojke me poštuju, znaju da sam ovo želela

Zvezda reprezentacije Poljske: Znam srpski, pevam vaše pesme - sve od Saše Matića, Cece, pa i Breskvice

Šta vam je odbojka još donela, sem poslovnih uspeha?

"Spojila me i sa suprugom Svetlanom. Ja sam znao ko je ona. Bivša reprezentativka naše zemlje, igrala je u to vreme za najbolje klubove kod nas i u inostranstvu. Odbojka nas je spojila, ništa drugo. Mnogima je čudno - trener i sudija.. Dok je ona igrala, ja sam bio sudija nižih rangova u odnosu na ono što je ona igrala. Sad gledamo utakmicu i sporečkamo se... Gledamo na drugačiji način, to je normalno. Ona gleda iz svoje pozicije, a ja iz svoje. Možemo sedeti jedno pored drugog, a videti različito. Neko smatra da je bila dupla lopta, neko smatra da nije".

Da li je teško usaglasiti te dve karijere?

"U jednu ruku smo srećni, a u drugu nismo zbog česte razdvojenosti. Ja sam gotovo celo leto odsutan... Ona sa svojim klubom radi uveliko. Sa te strane je veoma teško. Sa druge strane je lepo. Odbojka je naša spona. Pričamo, razmenjujmo iskustva, kako se odigralo ovo ili ono. Varaju se mnogi ako misle da sudije ne znaju šta se radi na terenu. Razumemo sve, mi smo ljudi iz odbojke. Mi znamo kad neko igra dobro, kad neko igra lošije, to nikad ne komentarišemo, ali umemo da prepoznamo. Ja niti sam trener niti pokušavam da budem, ali znam da vidim. Znamo da uživamo u odbojci. Koliko puta se savetujemo međusobno, pitamo jedno drugo za mišljenje... To je to - to je život. Za mnoge stvari u životu sam odbojci zahvalan neizmerno. Živim odbojku sa svojom prodicom, srećan sam, uživam u tome".

Da li vam je i sin u istim vodama?

"Moj sin nije u odbojci, iako sam želeo da bude... On studira DIF, završio je prvu godinu. Podržavam ga, pratim... Nekad je igrao košarku, ali sam je odlučio da mu fakultet postane prioritet".

PIŠE: Miljana ROGAČ